MALO koji pisac je bio toliko zabranjivan i proganjan, a u isto vreme toliko štampan i čitan kao Erih Marija Remark (1898–1970), čiji je roman „Na zapadu ništa novo“ od srede na kioscima u izdanju Kompanije „Novosti“.

Za novo delo edicije „Zlatni Evropljani“, književni kritičari su tvrdili da je prava slika stanja i odnosa u Prvom svetskom ratu, da je izraz piščeve melanholije, a kasnije i apsurda i totalnog rasula. Bilo je tumača koji su isticali da je to roman o zverstvima i užasu, o ljudskoj izopačenosti, o patnji, o manipulaciji ljudskom voljom, o nemoći čoveka da brani svoj integritet. Govoreno je da je to knjiga o filozofiji razaranja, o nemoći čoveka da se odupire, ali i da je roman duboko human u svojoj tragičnoj viziji čoveka zahvaćenog ratom.

U romanu „Na zapadu ništa novo“ Remark pretežno govori o mladima koji su neiskusni i životno nedozreli ušli u jedan svirep, politički, pa i istorijski besmisleni rat, u kome su stravično ginuli, brutalno umirali, trpeli gladni, bili goli i bosi. U rat bez smisla i cilja, bez ideala i bez stvarnih društvenih potreba. Većina se nije vraćala iz njega — odricali su se svega: radosti, lepota, mirnih porodičnih idila, mladalačkih avantura, stvaralačke sreće, svega što čini čovekov život.

ELEMENTI AUTOBIOGRAFIJE PREMA mišljenju kritičara, impresivnost Remarkovog prikaza drame jedne generacije koja je prolazila kroz Prvi svetski rat je utoliko veća, nadahnutija i neposrednija što u sebi nosi autobiografske karakteristike. Remark je prošao kroz rat i doživeo ga kao vojnik, i on u romanu govori o svojoj sudbini i sudbini svojih drugova, govori o ogorčenju jedne generacije, protestu protiv nasilnog uništavanja, i iskazuje procese kroz koje su ih uništavali.

Mnogi od Remarkovih junaka u rat su otišli kao generacija koja je tek trebalo da živi, kao dečaci koji još u sebi nose dečje navike i daleko su od pomisli na kraj i smrt. U trenutku polaska u rat, sve što je u njima postojalo bila je mladićka vera u budućnost, snovi o mogućnosti da menjaju svet. Ali, rat se svom žestinom sručio na njih, desetkovao ih, u temelju pustošio i onesposobio za budućnost:

„Otkad sam ovde, naš raniji život odsečen je, a mi nismo tome ništa doprineli. Ponekad pokušavamo da dobijemo pregled i objašnjenja za to, ali često u tome ne uspevamo. Baš nama dvadesetogodišnjacima sve je naročito nejasno — Kropu, Mileni, Leru, meni, nama koje Kantorek naziva čeličnom omladinom. Svi stariji ljudi čvrsto su povezani sa prošlošću, imaju imanja, žene, decu, zanimanja, interese koji su tako čvrsti da ih rat ne može razoriti. Ali mi dvadesetogodišnjaci imamo samo svoje roditelje, poneki i devojke. To nije mnogo u našim godinama. Moć roditelja je najslabija, a devojke još nisu ovladale. Osim toga, nema u nas mnogo šta drugo — malo sanjarenja, poneka naklonost i škola; dalje od toga naš život nije dosegao. A od toga nije ništa ostalo. Kantorek bi rekao da smo stajali baš na pragu življenja. Tako mu nekako dođe. Još nismo bili pustili žile. Rat nas je sprao. Za one druge, starije, on je prekid, oni mogu da misle i dalje od njega. A nas je zahvatio, i ne znamo kako će se ovo svršiti. Zasad znamo samo to da smo naročitim i bolnim načinom ogrubeli, mada se sada često čak i ne rastužimo.“

Erich Maria Remarque

Zitate