Branko Anđić

Mnogo je priča s tog letovanja ostalo u porodičnom sefu anegdota. Čini se da je ono i za moje roditelje bilo jedno od poslednjih mehura sreće iz doba sanjarenja o boljoj budućnosti. Zašećerene maštarije su u to vreme zaodevale sve što smo imali i doživljavali, da se ne bi videlo koliko malo toga smo zaista imali i doživljavali

Kad danas na to pomišljam, čini mi se da u to doba nije bilo vidne razlike između načina na koji su deca i odrasli doživljavali svet. Toliko smo bili željni svega – i jedni i drugi – da nam je sve bilo potaman. Ne sećam se da sam kasnije video negde srećniji narod, zapanjujuće vičan da, kao i sve ostalo, izmisli i sreću.

Palo mi je na pamet koliko je svet krcat čudima, podvizima volje i znanja. Osetio sam neodoljivu želju, nestrpljenje da ih sve do jednog vidim, da ih opipam i natenane istražim, da postanem njihov deo.