Mona Kasten

Šta mi mogu demonske žute oči, ako me slika mojih sopstvenih očiju u ogledalu mnogo više plaši?

Šta su metalne kandže, spram velikih, hladnih ruku koje na koži ostavljaju modrice?

Šta je besmisleno urlanje u poređenju s tihim rečima koje mi cepaju srce? Ta čudovišta sam, naime, mogla da proteram među stranice knjiga. Ali s ovim čudovištem morala sam da živim

Ti nisi pokvaren, Kadene. Samo si malo iskrivljen. To nije ništa što ne bi moglo da se popravi.

Žao mi je ako to vređa tvoj ego“, suvo sam odgovorila, „ali svoju potrebu za nevaljalim dečacima zadovoljila sam još pre nekoliko godina.“