Marko Aurelije

istinska mudrost podrazumeva mirenje sa onim što nije u našoj moći da promenimo. Nešto drugačije rečeno, istinska mudrost, po stoicima, sastoji se u tome da čovek, pošto već ne može da utiče na svet oko sebe, to treba da prihvati vladajući sobom, hrabro i pravedno.

3. Ljudi traže mesta u selu, na moru, u brdima, da bi se u njih povukli. I ti si navikao da imaš takve želje. A svaka takva težnja je u najvećoj meri detinjasta, jer je s druge strane ipak moguće da se čovek, ako samo hoće, u svako doba povuče u samoga sebe. Nema mesta koje čoveku pruža veći mir i spokojstvo nego što je to njegova duša, naročito ako je ona takva da, čim se u nju povuče, odmah naiđe na savršeni mir. A kad kažem ,,mir“, mislim samo na savršeni sklad. Zato neka ti uvek sklonište bude tu, i u njemu se obnavljaj.

smrt nije ono čega čovek treba da se plaši, već se mora plašiti da nikad nije počeo da živi

Ne treba stalno misliti na to da je život iz dana u dan sve kraći i da nam od njega preostaje sve manji deo, nego bi se moralo razmišljati i o tome kako nikad nije sigurno da li će i onaj koji duže poživi moći za sve vreme sačuvati svoju sposobnost mišljenja, tako da ona bude dovoljna da shvati i ispituje stvari koje se odnose na spoznanje božjih i ljudskih dela. Jer sposobnost disanja i varenja, stvaranje predstava i delovanje nagona ne prestaju zajedno sa gubljenjem sposobnosti za rasuđivanje. Naprotiv, prvo se ugasi čovekova sposobnost da raspolaže samim sobom, da bude svestan zahteva koje mu nalažu dužnosti, da kritički razmišlja o stvarima koje se u njemu zbivaju, da mu bude jasno baš to: je li već došlo vreme da pođe sa ovoga sveta, i druge stvari te vrste koje nesumnjivo iziskuju izvežbano razmišljanje. Zato je potrebno da požurimo, ne samo zato što smo sve bliže smrti, nego i zbog toga što ćemo vrlo brzo izgubiti sposobnost da stvari shvatamo i razumemo.

Sasvim je, dakle, kratko vreme koje svaki pojedinac proživi, a isto je tako sićušno mesto na zemlji na kojem živi. Sićušna je i dugotrajnija posmrtna slava, koja se, uostalom, oslanja samo na predanje sićušnih ljudi koji će već sutra umreti i koji ne poznaju ni sami sebe, a kamoli čoveka koji je već odavno mrtav.

Nemoj raditi tako kao da ćeš živeti deset hiljada godina. Smrt je već nad tobom. Budi dobar dok živiš, dok možeš.

Kakvo spokojstvo duha poseduje čovek koji se ne brine za ono što drugi kaže, radi ili misli, nego samo za ono što on sam radi, da bi njegovo delo bilo pravično i bogougodno; ne priliči se dobrom čoveku da traži tamne mrlje u karakteru drugih ljudi, nego da ide pravo svome cilju i da ne gleda ni desno ni levo oko sebe.33

Da li ti se nešto dogodilo? Onda je dobro. Sve što se dešava, prirodom je predodređeno od samoga početka i suđeno.

Ako se u zoru probudiš zlovoljan, pomisli ovo: „Probudio sam se zato da kao čovek krenem na posao. Pa zar da onda budem zlovoljan kad se spremam da radim ono zbog čega postojim i zbog čega sam i došao na svet? Ili sam možda predodređen za to da ležim u krevetu i da se grejem?“ – „Pa, to je prijatnije.“ – A zar si ti rođen samo za prijatnost? Da li si uopšte stvoren da bi uživao ili radio? Zar ne vidiš kako i cveće, i ptice, i mravi, i pauci, i pčele rade svoje poslove i kako prema svojim mogućnostima zajedno sa nama izgrađuju svemir? I zar ti nećeš da vršiš dužnosti čoveka? Zar ne težiš za ciljem koji ti je postavila priroda?

Poneko je spreman da traži blagorodnost čim nekome učini uslugu. Drugi, opet, ne računa na to a ipak smatra da mu je njegov bližnji dužnik i da zna šta mu je on učinio. Treći svega toga uopšte nekako nije svestan, nego je sličan lozi koja daje grožđe, i pošto je jednom donela plod ne traži ništa više; on je kao konj koji završi trku, kao pas koji je pronašao trag, kao pčela koja je donela meda. Čovek koji je izvršio dobro delo ne misli mnogo na to, nego je spreman na novo dobro delo, kao što je loza spremna da opet u svoje vreme rodi grožđem.