Milan Dabović

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија. За досаду није крива тишина него глава. У тишини постајемо свесни онога што је унутар наше главе, а ако нисмо у њој довољно често, наша глава постаје место пуно досаде.

Ћутати се може на много начина, али увек ћутимо језиком сопствених осећања. Управо зато многима тишина смета. Они мисле да им тишина испуњава главу досадом. Истина је мало другачија.

Није лако волети неког у садашњости ако с њим имаш само прошлост.

Мислила је на тату.

„Да би некоме био светионик“, подсети себе Пауна, „није довољна само светлост, потребно је да помало будеш и камен.“

Није лако волети неког у садашњости ако с њим имаш само прошлост.

Често за оно најважније у себи не умемо пронаћи речи, и зато је неопходно слушати ћутање људи које упознајемо. Битно је ћутати на истом језику, онда неће бити важно чак ни ако говоримо различитим.

Велика срећа у себи увек садржи и велику захвалност, а да бисмо били захвални, морамо имати коме.

Нико не воли бежање. Ипак, како је открила, понекад се догоди да заволимо места на која бежимо.

Питања можда имају удице на своме крају, али су одговори ти на које се упецамо.

Људи се изгледа боље слажу кад заједно ћуте него кад разговарају!

Зачуђујуће је колико је често језик средство неспоразума.