Ameli Notomb

„Manje se bojim demona nego onih koji se boje demona.“

Enigma zla nije ništa u poređenju s enigmom osrednjosti.

U ljubavi se sustiču sigurnost i sumnja: sigurni smo da smo voljeni upravo u onoj meri u kojoj u to sumnjamo, i to ne naizmenično nego s jednom uznemirujućom istovremenošću

I zaista, kažem vam: negujte to osećanje koje vas obuzima dok umirete od žeđi. Eto mističkog zanosa. Nije to metafora. Kad utolite glad, to se zove sitost. Kad više niste umorni, kaže se da ste se odmorili. Kad prestanete da patite, to se zove smirenje. A kad utažite žeđ – za to nikakva reč ne postoji

Sećao sam se kako sam danima i danima hodao putevima, čestitajući sebi što sam srećan ni zbog čega. Nisam bio srećan ni zbog čega – uživao sam u lakoći

Kad se zaljubimo, postajemo prisutni do te mere da je to fenomenalno. Docnije, nije ljubav ta koja se rasipa – rasipa se prisustvo. Ako želite nekoga da volite kao prvog dana, treba da negujete svoje prisustvo

Oduvek sam znao da će me osuditi na smrt. Prednost te izvesnosti u tome je što pažnju mogu da posvetim onome što pažnju i zaslužuje: detaljima

Mučno mi je to kad prezirem. Dovoljno dugo sam već bio čovek da bih znao kako se neka osećanja ne mogu potisnuti. Važno je da ih pustiš da minu sama od sebe, ne pokušavajući da im se suprotstaviš: tako ona za sobom neće ostaviti nikakvog traga.

I tako mi je čudna misao pala na pamet: ako ništa drugo, to iskušenje koje me čeka bar neće iziskivati da učinim čudo. Dovoljno će biti da se prepustim.

Istaći se možemo samo u onome što radimo svakodnevno.