Radmila Mečanin

Napred, između jela pokrivenih injem, već se plavi zora. Breze se razmiču, zveckaju majušnim ledenicama na končanim grančicama, otvaraju im široku poljanu, ukrašenu debelim jorganom snega. Evo i krive lipe sa dupljom, uskom i dugom, kao

Zamišljao je kako maglovitog lenjingradskog jutra Izabela i Konstantin Arnoljdovič, promrzli, cvokoćući zubima, silaze sa kamenih prični, privijaju se jedno uz drugo i izlaze iz kamene barake na kamenjem popločanu obalu uzane rečice Neve (manja je od Angare, ali veća od Čišmea); pokušavajući da se zagreju, idu obalom između gusto zbijenih gomila mermernih lavova (velikih čupavih risova bujnih griva), granitnih sfingi (lavova sa ljudskim glavama) i bronzanih spomenika (ogromnih lutaka veličine čoveka, poput onih koje Ilja Petrovič ponekad vaja od gline); pored barake Ermitaža, zelene kao trava i visoke kao moćna jela; pored žute barake Admiraliteta, čiji je krov ukrašen iglom, dugom i pravom kao mlada omorika, a na njenoj oštrici je jedrenjak; pored sive barake Berze i debelih crvenih rostr-trupaca, na čijem vrhu gori bledi plamen koji ne daje toplotu; mutno sunce jedva proviruje kroz oblake, koji stalno rominjaju ukoso sitnu kišu.

Vreme unutar crnog šatora okretalo se naopačke, nije teklo linearno, nego ukrivo i dijagonalno. Zulejha je plivala u njemu, kao riba, kao talas – čas potpuno se gubeći, čas ponovo iskrsavajući u granicama svoga tela. Ponekad bi, čim zatvori za sobom škripava vrata komandanture, za nekoliko sekundi otkrivala da je nastalo jutro. A drugom prilikom, kada stavi

Vreme unutar crnog šatora okretalo se naopačke, nije teklo linearno, nego ukrivo i dijagonalno. Zulejha je plivala u njemu, kao riba, kao talas – čas potpuno se gubeći, čas ponovo iskrsavajući u granicama svoga tela. Ponekad bi, čim zatvori za sobom škripava vrata komandanture, za nekoliko sekundi otkrivala da je nastalo jutro. A drugom prilikom, kada stavi

A drugom prilikom, kada stavi ruku na Ignatovljeva široka leđa i priljubi lice uz koren njegovog vrata, osećala bi beskonačno dugo proticanje minuta, merljivo retkim zvonkim kapima koje padaju u kofu sa nosića limenog umivaonika. Između jedne i druge kapi bila je večnost.

drugom kraju poljane.

On će odjednom da shvati kako je ostario: oči su mu izgubile oštrinu, nisu u stanju da vide ni bore na Zulejhinom licu, ni sede vlasi u njenoj kosi. A ona će da oseti kako bol, kojim je ispunjen svet, nije nestao, nego joj je dao da ga udahne

Postoji jedino ono što jeste. Jedino ono što jeste.

Naokolo svirepo pleše mećava.

U šumi je tiho na jutarnji način, a

vrha brda, ravnica koja se prostire dole izgleda kao džinovski beli stolnjak, po kojem je ruka Svevišnjeg razbacala perle drveća i trake puteva