Goran Petrović

Сматрао је да некада није добро упознати писце. Довољно је знати шта су написали, више од тога би читаоца разочарало.

У доба мира је на овом месту толико пута нешто зидано, а онда у ратовима разарано, сравњивано, да се може рећи како је Београд своје име завредео колико према белини грађевина, толико и према белини скелета страдалих здања, с временом наслаганих у земним дубинама.

Некада нам суштина људскости измиче само зато што се различито зовемо.

Небо неке од византијских провинција било је његов једини кров.

Што не значи да овдашње жене повремено нису завиделе њој једној... И да она једна повремено није била љубоморна на све њих... Али, шта се ту може, свак трпи свој облик слободе.

Живот је веома једноставан – некако се много лакше подноси оно што је макар наизглед лепршаво.“

Ипак, грчки и латински никада не би требало називати старим језицима, пошто су на њима, макар до сада, створена најлепша могућа дела која свет познаје. А биће да скорије и неће. Како се старим може именовати оно што вечито младо остаје?!

Деспот је обећао да чак ни он не може да ми забрани да дођем док не завршим фреску! То што је заузет чиме од значаја, или је у важном друштву, ствар је часка. Моја је дужност да се бавим вечношћу!“

Шта ћете, историја је препуна замршених петљи, нигде не бисмо стигли када бисмо их исправљали. Тако ћемо све, Бог зна колико уназад распарати. Али и унапред.“

При чему ниједна жаба не признаје да је то што јесте, свака од раног јутра па до касно у ноћ понавља да јој мало недостаје да се претвори у нешто друго, лепше, паметније, значајније...