Bret Iston Elis

„Imam“, uzdiše ovaj. „Ako su svi tvoji prijatelji kreteni, da li je onda zločin ako ih izrokaš magnumom 38 ili je to božjih ruku delo?“

„Ma ko će ga znati? Oni to ne znaju. Čik dokaži!“

„Jebiga, malo sam napet. Izvini, to je zbog steroida.“

Brinem se zbog količine natrijuma u sosu od soje.

uzimam parče plavog patlidžana sa poslužavnika, iako ne nameravam da ga pojedem pošto je pržen.

Ja sam za ovog čoveka samo duh, mislim u sebi. Ja sam nešto nestvarno, nepostojeće, a ipak mu smetam. On klima glavom, ponovo uzima slušalicu i nastavlja da govori nekim jezikom koji je meni potpuno nerazumljiv.

Patriša će preživeti, a ta pobeda ne zahteva nikakvu veštinu, ne traži bujnu maštu, niti bilo čiju genijalnost. To je prosto način na koji svet, moj svet, funkcioniše.

Iako Patriša lepo izgleda i ja ne bih imao ništa protiv da vodim ljubav s njenim telom, ljutim se na sebe što sam odlučio da budem nežan s njom, da budem džentlmen, da joj se izvinjavam zbog svega

Stao sam mu na nogu, to jest jako sam ga zgazio, zbog čega je on ispustio svoju plastičnu čašu iz koje se prosula sitnina. Da li sam to namerno uradio? Šta vi mislite? Ili je možda sve bilo slučajno?

kuća mi se čini da su planine, vulkani, ulice postaju džungle, nebo se pretvara u kulise i pre nego što ću izaći iz taksija, moram da protrljam oči da bih se pribrao. Ručak u Hjubertsu pretvara se u trajnu halucinaciju u kojoj sebe zatičem kako budan sanjam