Paolo Konjeti

Mirišeš na januar.

Silvija se nasmeja.

A kako miriše januar?

Kako miriše januar? Na dim iz peći. Na suve i zaleđene livade koje čekaju sneg. Na golo telo devojke posle duge samoće. Mirisao je na čudo.

Jednom je s ocem izračunao količinu vode i koliko se leda topi u minutu, satu, danu, ta zapremina se Faustu na kraju učini neverovatnom: kako može da se topi tom brzinom a da ostane uvek isti? Tada je verovao da je glečer večan i nepromenljiv, deo planine koji će uvek zateći na tom mestu, između stene i neba. Njegov otac je, s druge strane, shvatio šta se dešava: nešto nestaje, nešto drugo će zauzeti njegovo mesto, rekao mu je. Tako je u životu, znaš? Mi smo ti kojima uvek nedostaje ono što je bilo ranije.

Čovečanstvo je poput šume, pomisli: Što ideš niže, ono postaje raznovrsnije.