Odiseja Publishing House

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Ljubav je pokretačka snaga koja nas poput instinkta za preživljavanje diže kad smo na dnu. Vekovima je motivisala najhrabrije podvige i najlepša umetnička dela, ali i dan-danas ostaje neobjašnjiva. Ljubav se možda ne može racionalizovati, sasvim razumeti ili objasniti, ali i tako nedokučiva istrajava i pokreće svet.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Mislim, verovatno neću ali… moj tata je govorio da je nemoguće stvarno nemoguće samo ako ne pokušaš.

Gleda u moje izgrižene nokte, u zanoktice i mrljice krvi tu i tamo, i polaže svoje šake preko njih. Kaže mi na uvo da ne smem da pojedem samu sebe

Meni to nije smešno. Žao mi je što se moj brat pravi da zaboravlja delove iz svog života. Kao da precrtava nešto što je bilo. Ne može se tek tako precrtavati

Kad neko kaže da je sve u redu, to još ne znači da je zaista sve u redu.

Aksel uvek kaže kako onaj ko ume da crta ima ne jedan već dva kvaliteta. Dobri crtači em dobro gledaju em više vide

Uzimaju led s Blofone, čisti beli led iz Norveške, i reklamiraju ga kao najekskluzivniju stvar koja se može staviti u piće, maleni ledeni breg okružen zlatnim alkoholom, ali ne za norveške kupce, ne, već za one koji će ga skupo platiti. Led će se nositi u pustinjske zemlje, u postojbine naftnih šeika, i tamo će se prodavati kao da je zlato, belo zlato, najbogatijima od bogatih.

Približavam se, moram da se penjem kako bih sasvim prišla, seku tamo gde je lednik pod najvećim nagibom. Skidam rukavicu, stavljam ruku na led, živ je pod mojim prstima, moj lednik, kao velika spokojna usnula životinja, ali ranjena životinja, koja ne može da jauče, koja kopni iz minuta u minut, iz sekunde u sekundu, već na samrti.

Prestara sam za plakanje, prestara za ove suze, ali obrazi su mi ipak vlažni.

Naš led, Magnuse, naš led.

Jesi li zaboravio, ili možda nisi ni primetio, da nam se led Blofone topio u šakama kad smo se prvi put sreli?

Imala sam sedam godina, ti osam, sećaš li se? Bio mi je rođendan, dobila sam vodu, smrznutu vodu, kao poklon.