Hristos Asteriju

S vremena na vreme otvarao bih oči u maloj sobi. Tu sam, između ostalog, mogao da vidim po zidovima požutele, naprečac uokvirene, fotografije mojih baka i dedova, kao i slike na drvenoj podlozi i jedno raspeće koje mi je visilo iznad glave.

i, dok je dželat zaptivao specijalno napravljenu rupu, koja će uskoro razdvojiti moju glavu od ostatka moga tela, posmatrao sam neobavezno perverzni zaljubljeni par. Ljubili su se bez daha, kao da su slavili život baš tu na korak od smrti.

U svakom slučaju, činjenica da sam se probudio u istom snu ispunjavala me je stravom. Možda ću ostati u njemu zauvek zatočen.

Niko se nije usuđivao ni da pomisli kako nešto nije bilo u redu u slučaju ovog „pisca”, koji je u međuvremenu stekao brojne obožavatelje (po logici stvari, međutim, nije moglo biti reči o čitaocima), koji su razmenjivali strastvene stavove prema „knjigama” koje nikada nisu ni bile objavljene.

Uvek sam imao demokratski odnos prema svojim junacima, koji su imali i uvek zadržavaju privilegiju konačne odluke. Ja prosto režiram situacije i dajem svom junaku mogućnost da deluje kako on smatra da treba.”

„Završi ovu knjigu onako kako ti želiš. Slobodan si da delaš kako god misliš da treba. Moja uloga se ovde završava. Zbogom.”

Po mojim rukama se prepliću poznati mirisi, Aloja, Mara, Nađa i samo na tren te ponovo imam, držim te, sestro, majko i ljubavnice, iznova u svom zagrljaju.

„Jedan beskrajni ples”, setih se njenih reči, dok se ona vrtela ukrug presrećna u ritmu valcera koji nije imao nameru da se završi;

Ali nisam još uvek mogao da shvatim da u njegovoj blizini svet više nikada neće biti isti kao pre.

Ništa od onog što sam video nije bilo stvarno, s obzirom na to da sam sad već dobro znao da se samo u prostoru do kog moj pogled nije dopirao, samo tamo gde nisam uspevao da provirim, stvarnost i dalje odvijala svojim uobičajenim tokom.